Жири у саставу Драган Бабић, Слађана Стаменковић и Јована Копривица донео је одлуку да књижевну награду „Ђура Ђуканов” за 2024. годину, коју додељује Народна библиотека „Јован Поповић” из Кикинде добије  Тијана Миленковић за рукопис збирке прича „Брм, брм“. Награда се додељује за рукопис необјављене књиге прича аутора млађег од тридесет пет година.

Потенцирајући фрагментарну  структуру саме збирке, као и поједанчних прича рукопис Тијане Миленковић „Брм, брм“ своју литерарну заводљивост открива у побуњеном ауторском гласу који вештим усложњавањем  наративних перспектива  тематизује осећање неприпадања, кроз борбу са депресијом и потрагу  за изгубљеним, никада досегнутим аутентичним бивствовањем уроњеним у  отуђену свакодневницу. Елиптичним, готово синкопираним стилом, са немилосрдном иронијом, понекад  са налетима  приповедачког беса који се римује са истаничним лиризмом и тарантиновском духовитошћу ауторка слика свет младих људи који излаз из суморне стварности виде  у наркотичком експазиму.

Кроз  грађење интертекстуалних спона са уметничким световима Тарковског, Тракла, Елиота, а на стилском и тематском плану  открива се и блискост са стваралаштвом Милене Марковић, овај дебитантски ауторски глас ствара аутентичан доживљај света у којем су  и сви  уметнички идоли свргнути са пиједестала.

Суптилно разгранат мотив југословенског наслеђа кроз целу збирку снажно одјекује у причи „Моја Сутјеска“, у којој ауторка прави омаж антифашистичкој југословенској  борби из феминистичке перспективе.

Играјући на често клизавом терену слободе коју нуди форма кратке прича, вешто посежући за колоквијалним језиком кроз опис  еротских сусрета  ауторка искорачује  и на терен бруталног и нуди   слику понегде разигране, али често уморне чулности као израз  суочавања са светом где је немогућност  истинске  емотивне блискости постала норма.

Витализам ове прозе лежи  у гротескним обртима,  с којима се суморна стварност преобраћа у окриље фантастичног и црнохуморног,  тако се породично рођендаснко окупљање претвара  у харикири мајчинске фигуре. У прозном свету овог рукописа, на терену смо ипак модерне гротеске, која је лишена  карневалског ускрснућа сем у језичким обртима, пропламсајима хумора, склизнућу ка поетском, интимном  где се истинска моћ проналази тек у способности да се у ритмичности и заиганости књижевног језика открије  сопствени ауторски глас.  Уколико се буде развијао овај  ауторски глас  може заузети значајно место на домаћој  књижевној сцени.

Жири похваљује и рукопис „Слобода“ Тање Малетић.