Читалачкој публици, Завичајно одељење НБ Јован Поповић представило је публиковану докторску тезу наше суграђанке Наташе Иветић.

Наташа је рођена 8. марта 1971. године у Кикинди. Завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Од 1999. године је стално запослена у ОШ Вук Караџић као професор српског језика и књижевности. Звање педагошког саветника Наташа Иветић стекла је 2016. године.

Објављивала је радове у часописима: Књижевна историја, Читалиште, Узданица, Аттенде, Школски час српског језика и књижевности, Норма; учествовала је на научним конференцијама Уметношћу до истине. Срби и велики рат, Библиотеке и идентитет, Библиотеке и интеркултуралност, Међународни конгрес слависта. Један је од коаутора монографије Библиотеке кроз време.

2015. године одбранила је докторску тезу:  Личност и дело Стеве Чутурила: културно-историјски и библиолошки аспекти и стекла звање доктора филолошких наука.  Знатно прерађену и допуњену тезу  публиковала је Градска библиотека Панчево 2018. године. Наташа је истакла да је идеја за стварање оваквог дела потекла од Историје српске књиге. Ауторка каже: У тренутку када се прикупљао материјал, у мору аутора Стева Чутурило се истакао не само по томе што је писао само уџбенике за основну, средњу школу и за високу школу, веће као човек који је културну историју српског народа задужио и у погледу публицистике, новинарства, преводилаштва … Он је један репрезентативан пример полихистора, човека чија биографија служи доградњи укупне културне историје српског народа.

Стево Чутурило је педагог, писац и просвјетитељ који је свој дуги животни вијек посветио образовању младих у тадашњој Аустро-Угарској, Књажевини Црној Гори, Краљевини Србији и Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији. Буквар и Прва читанка, чији је он аутор био, користили су се у настваи на тим просторима од 1880. до 1935. године. Штампани су у преко 30.900.000 примерака. Из њих се описменило преко 50 генерација ученика. За свој просветни и политички рад Стево Чутурило је добио бројна одликовања и то од три различита владара: књаза Николе Петровића, краља Александра Обреновића и краља Александра Карађорђевића. Због својих блиских веза са краљевским породицама режим после Другог светског рата је занемарио и заборавио његов допринос у развоју српске педагогије и методике наставе. Ауторка је покушала да ову неправду донекле исправу кроз свој свој научно-истраживачки рад.