У Народној библиотеци "Јован Поповић" представљена је књига Игора Маројевића "Туђине".  Поред аутора о роману је говорила и Дуња  Бркин Трифуновић. Да ли су "туђине" географска или емотивна одредница? Да ли је могуће пронаћи љубав у бомбардованом Београду? Колико је самоубиство табу и како се одражава на породицу особе која изврши самоубиство? Ово су само нека од питања која отвара овај роман, на чиртаоцу је да читајући пронађе своје одговоре.

Игор Маројевић је писац изграђене поетике и препознатљивог стила:теме су савремен, дискурс је свет реалности, али у свему написаном и потреба да се оголи општа, универзална истина.

Његова проза од прве новеле „Обмана Бога“ па до романа „Туђине“ прати једну мисаи, један наум: покушава да објасни савременo урбано живљење, да проникне у смисао обесмишљење егзистенције.

Роман „Туђине“ Игора Маројевића припада једном необичном романескном венцу који сам аутор назива „Београдско петокњижјe“, којем припадају још и романи: "Београђанке", "Праве Београђанке", "Двадесет четири зида" и "Партер". „Туђине“ су последњи роман овог петокњижја и он се може читати као део целине или независно од других делова тј. самостално. Оно што ових пет романа повезује у целину није главни јунак, нити наглашено блиска тематика већ заједнички хронотип који сви они деле, а то је Београд деведесетих година XX века. Ни родни град ни туђ град Ратомиру Јуковићу, главном јунаку романа, нису донели прижељкивани осећај припадности, отуда вероватно наслов овог романа- туђина у множини. Оно за чиме Јауковић изнова и изнова у роману посеже као за последњим уточиштем, јесте љубав.