Књижевник Радован Влаховић је представио кикиндској публици своје романе Бапа и 1938. (наставак романа Бапа).

О роману „Бапа”

„Кроз пример једног домаћина са салаша Томашвол, близу Драгутинова, сажетог у радни дан у коме се доносе неке од одлука везаних за напредак домаћинства, и путовање од Томашвола до Драгутинова и назад, Влаховић остварује упечатљиву слику о некадашњем животу Банаћана између два светска рата. 

 

 

Тај „Један дан Бранка Попова“, како би се, аналогно Солжењициновом роману, ова књига мирно могла назвати, открива мотиве деловања главног јунака и његову животну филозофију. Здружени, они представљају свесно делатно настојање за стварањем малог појединачног склада у општој хармонији живота. Тако, укратко речено, откривањем и проналажењем јединства између унутрашњег и реалног живота јунака, писац нам омогућује да откријемо и његов смисао.” (Гордана Малетић)„ Бранко није био плашљив, али је волео ред и поредак, и кад се једанпут у’ватијо једног пута, и кад је видијо да се тим путом добро иде и да се напредује, онда га није мењо. Такав је био у свему: и кад је орао, знао је да једне године оре на стук, а друге године на ис. Знао је да је јутро увек паметније од вечери. Да се државе мењају, а да народ остаје.” (одломак)

О роману „1934.”

„Роман 1934. други је наставак епопеје о банатској породици Попов, тачније о паору Бранку Попову Бапи из села Драгутинова код Кикинде, његовим укућанима, комшијама, сусељанима и уопште о Банату кроз двадесети век. Влаховићево књижевно дело представља, између осталог, историју једне породице, једног поднебља, једне културе, коначно историју једног начина живота и једне животне филозофије. Аутор је овим књижевним подухватом сачувао од заборава један свет који је такорећи на умору, којем прети потпуни нестанак. Сачуван је у овој прози специфичан језик, обичаји, култура, али и многе историјске чињенице које су писцу послужиле за изградњу карактеристичне, књижевне фикције. Његов Бапа, прости банатски сељак, сведок је многих историјских превирања тог доба. Он је човек који воли да се држи по страни од историје, идеологије и политике, али оне често долазе и траже свој данак чак и од њега који се труди да им не дугује ништа.” (Бојан Самсон)

„Од земље смо постали, од земље живимо, говорио је Бранко, а у земљу ћемо и да завршимо, то је наша судбина. Земља. Све друго буде и прође, ал’ уста увек ’леба ишту. За нас сељаке фуртом има посла и ми никад нисмо докони. Научили смо да радимо, да имамо, и то што имамо да је наше, и никад се нисмо отимали и грамзили с туђим да располажемо.” (одломак)