ИСТОРИЈАТ БИБЛИОТЕКЕ

Народна библиотека „Јован Поповић“ наставља традицију и наслања се на континуитет рада Српске читаонице.   Прва читаоница у Великој Кикинди основана је 1. маја 1845. године, звала се Српска читаоница. Језгро националних ентузијаста који су је формирали чинили су студенти Пожунског универзитета, а позната су нам имена:Павле и Михаил Трифунац, Аркадије Варађанин, Сергије Биримац, Атанасије Удицки, учитељ Лазар Кирић, Георгије Станковић и др. Читаоница је била смештена у стану учитеља Лазара Кирића, који се налазио поред храма Светог оца Николе, кућа где се данас налази Народно позориште. Читаоница је дефинисала своју мисију као просветитељску. Њен превасходни задатак био је да окупља становништво и пружи им књиге, часописе и новине на читање, а све у циљу образовања. Рад  је отпочео са око 250 књига, шест новчића нумизматичке збирке и са претплатом на седам листова.

Фонд се перманетно наредних година увећавао. Чланови окупљени око Читаонице одмах су почели да издају руком писане новине које су носиле називе „Кикиндско звоно“ или имамо податак о још једном називу истих „Великокикиндске новине“. Први број је изашао 6.маја 1845.године, нажалост ниједан број није сачуван, и не знамо више о њима. У периоду до Првог светског рата Читаоница се често селила. На почетку двадесетог века знамо да је имала три просторије. Једну за друштвене игре, читање новина и часописа; другу за књиге и салу за састанке. Године 1913. имала је 157 чланова и била претплаћенa на 25 листова.

У њеном фонду се налазило 600 књига, имала је сва издања Српске књижевне задруге, Матице српске и Мале библиотеке из Мостара. У периоду између два светска рата била је смештена у Соколском дому, била је затвореног типа, за пријем је била потребна препорука. Рад Српске читаонице у увом периоду био је оријентисан на очување и неговање национале свести, али и борбе за опстанак саме Читаонице.
Тек јануара 1939. године Српска читаоница постаје Јавна градска библиотека. Тада је Библиотека имала око 2 500 књига и 250 чланова. Као свој циљ имала је ширење просвете и културе.  Немци, као окупатори, улазе у град 1941. Године, пале архиву и затечени фонд библиотеке у дворишту дома.  Под именом Градска читаоиница обновила је свој рад 1945.године, а 1948. се сели у једну од најлепших зграда Кикинде у Винцхаидијеву палату, у којој се и данас налази.  Године 1952. Библиотека добија име по нашем познатом књижевнику Јовану Поповићу(1905-1952), који је родом из Кикинде и који је своју имовину поклонио граду.У послератном периоду повећава своје сталне фондове, број читалаца, број одељења и интезивно ради на организовању књижевних вечери, изложби, предавања, издавачке делатности и других активности.  Библиотека,  Архив и Музеј се 1975. године интегришу у једну установу под називом  Центар за културу . Центар је радио до краја 1990.године, када се његове пословне јединице осамостаљују у засебне установе културе. Од Другог светског рата Библиотека је увећала свој фонд књига са 2 500 у 1945.години на више од 154 000 у 1997.години.

У граду Кикинди она има 9 огранака, по статусу је народна библиотека. Чине је одељења: Позајмно, Дечје, Стручно, Завичајно, Обрада и Матична служба. У Библиотеци су гостовали и допинели њеном раду многи значајни књижевници, уметници из земље, иностранства, а и завичајни ствараоци. Добитник је више награда и признања, поменућемо само Октобарску награду града Кикинде, две награде Милора Панић- Суреп 1974. и 1995. године. Данас 2012. године Народна библиотека „Јован Поповић“ је матична библиотека за Северобанатски округ, има 9 огранака и преко 195 000 књига на српском, мађарском и енглеском језику.